Крф острво Видо

Кад је наша војска и народ после Албанске голготе прошао све муке и недаће каква ниједна војска у свету није прошла, бродовима је превежена на острво Крф а потом на острво видо, на острво Видо је наша војска пребачена бродовима из разлога што се народ Крфа плашио да наша војска и народ болују од тифуса из тог разлога их нису примили да бораве на Крфу него су их пребацили на острво Видо. Оство Видо је у то време било непошумљено како то данас изгледа, то је било острво звани „камењар“ и острво „змија“ потпуно огољен и каменит. Француска војска је на таквим условима нашим војницима подизала шаторе у којима су боравили наши војници. Да буде несрећа већа тих дана и месеци је непрекидно падала киша и олујни ветрови дували. Наши војници изнурени,исрпљени, гладни, боси и голи су дневно на стотине умирали из разлога што им се није могла пружити хитно нега, пресвлака и храна. Наши војници су сахрањивани на острву Видо у камењару или на било коме делу острва где су се могле копати гробнице. Када је сво то било попуњено наша дечица мајке Србије су превожени чамцима од обале око 300 до 400 метара и бацани у море тако је настала „ПЛАВА ГРОБНИЦА „, незабележена у историји ратова. у прилогу смо Вам дочаралли оригиналне фотографије наших војника и дечице мајке Србије у каквој су ситуацији се задесили на острво Видо и како су сахрањивани. То је истинит догађај у историји једног народа који се пола века крио у незаборав и није се проучавао у нашим школама а ретко се и помињао Први светски рат односно Велики рат. Наставиће се …

Ово је посета острву Видо које одружење савеза потомака ратника од 1912 до 1920 године посећује сваке године обично у Септембру месецу. Ово је час историје које нам сваке године пре полагања венаца и цвећа у костурници одржава председник удружења господин Љубо Марковић пуковник у пензији, председник републичког одбора односно председник удружења целе Србије. После историјског часа се полажу венци и цвеће у костурници, у овој костурници су сакупљене све кости наших војника и дечице мајке Србије који су оставили своје животе на Крфу и острву Видо.

Јецај на гробу свога друга

… Судбина је људста чудновата. Људи преживе највећа искушења: ратове, поплаве, пожаре, рушења авиона, потапање брода, а изгубе живот – падом на улици, угуше се за ручком, изда их срце док седе у башти …

… Резервни наредник Новица Комненовић са Рудника, погинуо је под необичним околностима. О томе нам је недавно причао проф. Тадија Пејовић, очевидац од пре 62 године. Ево те приче …

… Наша војска имала је брзометне пушке са пет метака и биле су изванредне. Али због сталне употребе у ратовима па до доласка на Крф 1916. године, готово да више нису биле за употребу. Одлучено је да се оне повуку и замене француским пушкама са три метка …

… Било је веома дирљиво када су војници предавали пушке и узимали друге, француске. Сећам се добро, командант батаљона потпуковник Војислав Бумбаширевић, наредио је да се построји батаљон са оружјем. Испред батаљона у сандуцима биле су француске пушке …. командант одржа и краћи говор:“ Колико Нам је славe донела ова пушка! по њој нас је упознао читав свет. Уздигла нас је високо …“ Затим је узео у руке француску пушку и наставио, обраћајући се првом војнику: Дај, јуначе ту српску пушку, која је све непријатеље тукла а ево ти пушка којом ћеш ослободити своју отаџбину, своје миле и драге и све које је непријатељ поробио …“

… Прекаљеним ратницима су потекле сузе. они су с том пушком годинама друговали и била има је део живота. неки су љубили пушку, стављајући је на гомилу…

Нарочито ми је пао у очи резервни наредник Новица Комненовић. ратовао је још од 1912 године. Рекох му: ти Новице, пољуби пушку … А он ће: “ Пољубих је вала, спасла ми је живот толико пута … Жао ми је што је предадох … Нисам сигуран да ћу се са овом француском вратити кући …“

… И заиста, није се вратио: погинуо је на Солунском фронту и то под необичним околностима. Догодило се то за време затишја на Катунцу, које је трајало од 17 августа до 12 септембра 1916 године …

… Тог поподнева дођоше кувари са ручком за војнике. Пошто је Катунац био под густом шумом високих букава, могло се по њему преко дана кретати без опасности од непријатеља.

… За то време ручка опали једна пушка са бугарске стране. то није никога изненадило, јер се често дешавало да Бугари пуцају … Али, одмах после овог пуцња, дотрча војник и рече:“ Погибе наредник Новица …“ Окуписмо се око војнока и сви у исти мах упитасмо: како? Удари га за време ручка пушчано зрно у чело … проби му шлем и прође кроз главу … Он се, како је седео и ручао, само затури на леђа и поче да кркља …

… Потрчим у том правцу, не верујући …Али, Новица је већ био мртав … Заиста, чудновата судбина: тог дана је само једна пушка опалила са бугарске стране и то из даљине, а не са бугарске предстраже … Бугарин који је испалио овај смртоносни метак није могао никога да види. Пуцао је вероватно из неког задовољства, а зрно је погодило Новицу …

… Тада сам се сетио његових речи, које је изговорио на Крфу приликом замене пушака: „Нисам сигуран“, рекао је , “ да ћу се са овом француском пушком вратити жив кући …“

ОСТРВО ГОЛГОТЕ, НАДЕ И СМРТИ – Овако су изгледали наши Војници када су стигли на острво Крф и Видо. Ово су оригинални снимци тужних догађаја из тог времена а никада није забележено у историји ратовања. наставиће се …..